Zakletva

Pozni časovi zrele noći, minutima odmakli  od ponoći a predaleko od zorinog zagrljaja. Vreme neprimereno ženi mojih godina, zanimanja i statusa žene i majke. Vreme u kojem žrtvujem san zaspisu osvećenog.

Za buduća vremena.

Hvala Gospodu.

Anđelu koga srećom sretoh na putu stradanja i koji me uze za ruku. I  koji uvek nađe pravu reč kad je neophodna.

I bratu mom po duševnom stradanju koja zna uvek da dođe kad je neophodno, gazeći klišee i norme prosečnosti.

I tebi malom kovrdžavom izvoru beskonačne radosti i životnom delu miomirisnom.

Uliste mi danas snagu da ostanem na nogama i prepoznam temelj moj budućeg života.

Hvala groznom spletu i težini okolnosti koje me zapratiše.

Neko mnogo pametno i beskrajno simpatično reče:

“Ide to tako valjda s godinama.

Rešili rebuse u glavi,

Odgovorio na teška pitanja....

Samo hrabri padaju jer samo hrabri lete.

Ali ako možeš da biraš nebo za let, biraj svoje nebo.

Ako možeš da biraš, onda biraj, budi hrabar.

Biram, zato što mogu, biram jer znam šta biram.”

I ja svečano polažem zakletvu noćas i biram svoj život.

Oštricom sekire seći ću nezadovoljstva i bivstvovanje na mestima koja mi ne prijaju.

Po svaku cenu.

Promeniću restoran, kafić, posao i frizuru.

Kuću, nameštaj, skratiću suknju.

Reći ću jasno Ne bez snebivanja.

Odstraniti marke i markirane, emotivno nepismene, nerazvijene ili zaustavljene u ličnom rastu.

Sve prosečno, sve prizemno.

Čuće se muzika, pevaću, plesaću na kiši, ludirati se u mom mikrosvetu.

Moj mikrosvet činiće posao koji me nadahnjuje, voljena lica i andjeo koga sam rodila.

Moj čarobni trougao zadovoljstva po čijim ću stranicama trčati od jednog do drugog ugla sa ushićenjem.

Život u kome ću rasti.

Jer pola ga je u najbolju ruku proćardano.

Malo ga je ostalo.

Da se živi a ne životari, bez mentalnog umora.

Sekira seče.

Deluje brutalno i teško a u stvari tako je lako.

Samo posložiš kockice u glavi.

I zaigraš yamb.

Pravila su postavljena i igra počinje, igrači poznati, nadam se do kraja igre nepromenljivi jer pažljivo su birani.

Bez mogućnosti promene postulata.

Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, iskreno mnogo me briga.

Ja imam svoj mikrosvet.

A kraj igre obećava osmeh na umirućem licu.

15170749133919_katarina-pavlovic-salon-aestetica.jpg

dr Katarina Pavlović

specijalista anesteziolog

0 Komentara

Ostavite komentar

Blog


Svuci se, obuci

Svuci se, obuci

Dodju tako neki dani, zvezdano čudno podržani, kada mi uobičajene dnevne stvari strašno oduzimaju energiju. Bolje reći zapitam se...

Detaljnije

Heroina

Heroina

Ovo nije priča ni o životu, ni o smrti. A i život je. I smrt. Ovo je jedna od priča koje je najteže ispričati.  A mora da bude...

Detaljnije

Možda nekada i naučimo sa emocijama

Možda nekada i naučimo sa emocijama

Današnji dan baš i nije moj. Dođu ti nekada dani kada ni sam ne znaš da li je to tuđi dan ili si ti neko drugi.

Detaljnije