Možda zalazak Sunca nad obalom.

Možda miris poznog zalazećeg leta.

Možda krv crveno vino, slatko oporo na vrhu jezika.

Možda muzika talasa uz šušanj laganog povetarca pred suton obrće točak u mojoj glavi.

Namesti zupčanike na pravo mesto i štimuje tok misli, kao muziku.

I iznenada postajem otvorena prema svetu i ljudima.

I otkriću vam tajnu, više tajni plan.

Ako obećate da ćete o tome ćutati.

Plan je jednostavan, zato je i savršen,  ne treba da menjate sebe ili ne daj Bože svet oko vas. Da trošite uzaludno reči  koje ionako završe u vetru, jer nema ko da ih oseti. Ne treba da bežite od kuće, iz rodne grude, da menjate pasoše ili  veru.

Stvoriti svoj svet.

Svet boja, mirisa i ukusa.

Koji miriše na cimet i vanilu.

Koji ima ukus najlepšeg filmskog poljupca.

U kome duga baca senke.

U kome pozicije, prestiž i sve prizemne radosti za plebes naš  nasušni, gube svaki smisao.

Koje polako zaboraviš da postoje.

Jer su svojoj zemlji čuda, u čardaku pod oblacima.

Svet mira i tišine u kome se čuje divna pesma andjeoskih glasova.

U kome nema mesta osudi, pridikovanju, popovanju.

Sa sebi svojstvenim sistemom vrednosti.

Svet u kome se ljudi ne mere socijalno prihvaćenim normama.

Izolovan od lažnog morala.

Carstvo empatije u kome i pravi muškarci plaču.

Romantični svet.

U kome se vreme meri bezazlenim ludostima i količinom smeha.

Svet ljubavi i uživanja.

Ponekad iskrenih, katarzičnih suza.

U kome se raste.

Svet bezuslovne ljubavi, kao prema detetu.

U kome se nadmeće pozitivnim stavovima, filozofira do u pozne sate.

U kome britka inteligencija dobija ovacije.

U kome se šalina svoj i tuđ račun i smeje do suza.

U kome se metafizički putuje do nezamislivih destinacija.

Gde smo uvek zdravi ili gde ozdravljamo.

U kome ponekad i ratujemo ali bitke ljubavlju okončavamo.

A onda ga dobro ograditi i sakriti.

Ja svoj gradim.

Samo šššššš!

A vi?