Umesto poklona za 8. mart ova žena poklanja svoje pisanije. Nadate se optimističnom razmišljanju, vedrom ritmu i lako primenjivim savetima koji će zaceliti dušu i usmeriti život u pravom smeru. Preporoditi, osloboditi, podići.
Ali ništa od toga dragi moji.
Želim samo da vas navedem da razmislite o životnoj igri i o njena tri glavna aktera: progoniocu, žrtvi i spasiocu. O Karpmanovom ukletom dramskom trouglu u komunikaciji. O ulogama koje svi igramo u životu. Ili smo bar nekad igrali. I menjali ih kao na sceni. U porodici, sa prijateljima, rođacima, partnerima. Ovaj obrazac psihološke igre vlada i na domaćoj i svetskoj politici.
Tri uloge kojima se predajemo: žrtva, progonitelj i spasioc. U igru se upada lako i nesvesno sa nepredvidivim posledicama, jedino zagarantovano su osećaj ljutnje, tuge, besa ili bilo koje neprijatne emocije u igri koja može doživotno da traje. Izlazak je težak, rezervisan za hrabre koje dekonstruišući sopstvenu ličnost nalaze pravog sebe i svoj put.
Koren za ovaj model ponašanja je u osnovnom postulatu da su svi ljudi iskonski dobri (oni koji spašavaju ili oni koji trpe nasilje-žrtve) ili loši (progonitelji, negativci, dželati). Ni traga onom dualizmu kojim se divim u hinduističkoj religiji, da ništa nije u potpunosti dobro ili loše, već je spoj dobrog i lošeg u određenim procentima. Još od najranijeg detinjstva uspavljuju nas bajkama, koje nas upoznaju sa ovim konceptom. Kroz vaspitanje se dete uči da mora da bude dobro(spasilac ili žrtva)da bi bilo prihvaćeno i izbeglo kaznu.
Televizijski popularni sadržaji u vidu TV sapunica nastave da hrane istu ideju. Roditelji nas često, na žalost, nesvesno uvlače u svoju psihološku igru.
I ona počinje…
Koliko puta ste se sami zapitali ili požalili drugima da vam se iste stvari stalno dešavaju? Vreme je da razmotrite sviju igru, svoj dramski trougao trenutno i kako se menjao kroz vreme.
Sve svoje trouglove…
Žrtva je osoba koja je svakako na neki način bila povređena. To se ne spori. Ali ulogu žrtve nastavlja da igra osoba koja potcenjuje svoje sposobnosti i sebe samu. Od prave žrtve se razlikuje po tome što joj pomoć nije zaista potrebna jer problem više ne prevazilazi njene sposobnosti. Nije ona čovek koji se davi u reci ili bespomoćno dete, ona je sasvim sposobna da izađe na kraj sa svojim problemima. Pišući ovaj tekst uporno se trudim da se ne uvučem u ulogu spasioca. Daću temu za razmišljanje, a druga polovina je uvek na osobi u ulozi žrtve. Setite se uvek ovoga kada želite nekoga da „spašavate“. Spasioc je osoba koja ne zna da kaže ne, koja dobro čini ubeđena da će samo tako biti društveno prihvaćena i dobra. Koja uzaludno troši energiju ne shvatajući da će u dramskom trouglu gotovo neminovno zavrišti kao žrtva, krivac ili progonitelj.
Progonitelj ne mora čak ni biti iskonski loša ili narcisoidna ličnost, sama istorija pamti mnoga loša dela počinjena iz dobre namere. Zanemarujući kapacitete drugih da razmišljaju i da delaju stavlja se u nadređeni položaj. I kada nastupa problem? U trenutku kada se točak okrene i uloge promene. Nesvesno, sa velikim čuđenjem osvanemo u drugoj ulozi.
Jednostavan primer bi bio žene žrtve od strane ljubomornog muža- progonioca koja vam se obraća za pomoć kao spasiocu? I vi se malo zanesete što ženu žrtvu prenese u ulogu spasioca svoga muža a vi se u čuđenju probudite ili kao žrtva ili čak progonitelj.
Baš tako, po zakonu dramskog trougla.
U kojoj ulozi prepoznajete sebe? A kojoj ulozi vas vide drugi? Šta je cilj vaše igre: beg od odgovornosti, skretanje pažnje, pokušaj da se zbližite sa ljudima, očuvate odnose, potvrdite svoj pogled na svet?
Samo iskreni odgovori na ova pitanja razrešiće skrivene motive koji vas teraju da igrate igre.
I osloboditi vas.
I vaš lični put.
