Savršena pozno letnja noć na Jadranu. Pozno letnja a miriše na more pred prve prve nalete vreline, julske. Na Jadranu kojem se kao dete obradovoh dok se spuštah kroz poslednje krivine u Risan. Neke emocije su kodirane u genima, predpostavljam, neki pradavni koreni vuku.
Tiha noć, topla, bez vreve, čak iako septembarska, bez vetra.
Meseci napornog rada, strepnje, pa osvešćenog straha, suza, iskrene sreće ostaju za mnom. Neuobličeni u reči Korona doba. O tome gotovo da ne govorim.
Ne mogu.
Možda ću nekada...
Misao mi oslobodjena svakodnevne stiske pa luta kao beskućnik. Pokušavam da je ispratim.
Koliko me je, koliko nas je sve ovo promenilo?
I u kom pravcu? Smeru definitivno.
Jedno je sigurno, u meni prevladava racio.
Bez romatičnih osećaja, u svakom smislu.
Ne samo ljubavne romantike, bez patriotskih naleta, "slobodarskih odeja".
Možda me je sve ovo osakatilo emotivno, mozda empatija koju čini mi se bezrezervno dajem, smanjuje moj kapacitet za druge vidove emotivnog davanja.
Sem bezuslovnog.
I pitam se?
Da li je do teškog vremena?
Ili je do nas?
Da li mora biti tako ili je znak sebičluka, kad štedimo sebe od drugih udara?
Ili možda je to bolan način osvešćivanja?
Da posložiš kockice na svoje mesto, odstraniš sve što iole žulja, grebe ili je samo neprijatno.
Kako god.
Ne mogu reći da trenutno ne prija.
Prija.
Jako.
Dalekosežnost poseledica?
Pa videćemo...
Rane su četrdesete.
Volim vas... nedostajali ste...