Može li blog da bude nekonvencionalan, i da li to priliči jednom ozbiljnom sajtu i poslu koji obavljamo? Pitam se, pitam...
A hladno mi, mrzim decembar, zimu, kišu i sneg i sve što ide pride. Ovaj pogotovo.
Pitam se, a htedoh da pitam mog gurua, freelancer-a, za marketinške inovacije, nego malo je kasno. Ispašću neozbiljna.
Nekako uz nas ne ide da se kroz blog reklamiramo. A tek ne ide da delim savete tipa “dragasaveta” ili “reklakazala” ne daj bože “uradisamkodkuće”.

I tako rešim da napišem svoj prvi, pravi blog.
Okolnosti pod kojima pišem nikako nisu tipa prigušeno svetlo, mirisne sveće, svila i udoban divan, a u pozadini neka divna, opuštajuća džez muzika. Da vam malo približim stvari...
Nategnuta između stola i divana jer mi je utičnica predaleko ili kabl od punjača prekratak, kako se kome više dopada, a kompjuter UVEK zaverenički prazne baterije kad bar na kratko želim da poluležeći, sa podignutim nogama, avaj, radim na lap top-u.
Najlepša muzika je šuštanje tišine sa baby alarma. Dobro je, kažem, spavaće valjda dok ne iskuckam bar pola, bar trećnu. Pa da ga opet uspavam, pritom uspem sama da ne zaspim jer bi trebalo i da se sredim u kupatilu.

Dok preračunavam šta bih sve mogla u tom kratkom vremenskom periodu još da uradim pod idealnim uslovima, (prokleti kondicional) pogled mi pada na njegovu fijoku sa slatkišima.
Neeeeeeee! Od toga ce celulit, kilogrami….
Zaneta u svoje prvenče (na blog sad mislim) štrecne me dubok uzdah. Dobro je, spava i dalje.
Uzimam plazmu da se častim. Razmišljam koliko ništa ne znam o izradi sajtova, kodiranju, ključnim rečima, blogu, ej.... Doktor u svetu naprednih tehnologija ove vrste. "Datebogsačuva".
Učiću.

Plazma je nastradala,  a ni sa naočarima “zablizinu” ne vidim dobro.
Ležem pored mog andjela.
A ti guru vidi valja li ovo šta.
Ako ga upravo čitate, valjalo je…