Doček još jedne Nove godine u nizu...Pa sva ta svetla raznobojnih lampiona, odsjaj svetlucavih ukrasa i neka pomamna užurbanost. Vreme velikih nadanja u buduće i svođenja računa ove godine koja je na izdisaju.
Vreme euforije i depresije.
Zacelo.
Dualizam.
Ta svuda pristna sinteza suprotnosti, onog najlepšeg i najgoreg u nama.
Anđela i demona.
Svetlosti, tame.
Smeha i plača.
Sećate li se sa koliko žara smo čekali kićenje novogodišnje jelke, koliko smo se upirali da napišemo najlepše pismo Deda Mrazu?
Oblačili čistu sreću i prosipali dobar duh.
Pitam se, gde se i kada taj dualizam umešao? Da komplikuje i kvari.
Da li je znak odrstanja i zrelosti ili je predznak sumornosti starenja?
Da li zrelost mora da žrtvuje ono najlepše u nama. Slobodu radosti i neobuzdanosti, žudnju za sveobuhvatnom lepotom, neophodnost hedonizma.
Pitam se. Ja.
Sputana tugom i navaljena teretom nepromenljivosti, ja ne dam detetu da ode iz mene!
Još želim da dišem novogodišnje mirise i oblačim šljokičave odore.
Da mi srce ubrza kad vidim prve pahulje.
Jer  volim pahulje i ljubavlju ih privučem na Zemlju.
Da se radujem neobuzdano.
Da volim kao dete.
Bezuslovno i beskompromisno.
Da tako lepa uzorna budem mom anđelu. Model.
Da shvati da to nije slučajno. I da to dualističko, lepo i ružno u svemu, ne mora da igra neršeno.
Vi birate kome prednost dajete.
I ko pobeđuje.