Simpatičan restorančić sa malom terasom.
Svež ali ne hladan prolećni vazduh.
Kasna satnica za laganu večeru.
Ali...
Nasmejana i opuštena Barselona.
Čekajući tapase dok ispijam Estrellu ( odlično ohladjeno pivo, točeno).
U ovom gradu društva vam ne fali, valjda je sam grad tako divno, projateljski nastrojen.
Prebirajuću u glavi sate odlazećeg dana, podvačim zadovoljno crtu.
Lep i uspešan dan.
Kompletan.
Tj. čeka stvrpljivo da bude kompletiran.
Andaluzijske lignje u pratnji pikantnog domaćinskog kropmira.
Jos jedna Esterella i dezert da usavrši slatki ukus na usnama.
Zadovoljna.
Novim naučenim, starim usavršenim, kretivnošću odradjenog.
Dve zaljubljene devojke, očiju što cakle, i od nas, posmatrača, taj sjaj ne kriju.
Da.
Uvek može bolje.
Savršenije.
Opuštenije.
Širih vidika i širom otvorenih očiju.
Brz umora, ograničenja.
Bez granica.
I profesionalno.
I emotivno.
Može se biti potpun.
Prisećam se Sonje Savić, dvocifrena je već godišnjica otkako je u herionskom zagrljaju napustila ovaj svet.
Sve o njoj u superlativu, inteligencija, talenat, šarm.
Sećam se da je govorila da je srećna kad upozna druge, nesrećne kao što je ona.
Sonja, pogrešila si.
Može se.
Nebo nije trebalo da ti bude granica.
I nikome.
Postoji svet.
Postoji život izvan našeg, palanačkog.
Možda, ali možda se nešto od svega može preneti u našu svakodnevnicu.
Ostaje da probamo.
A ima nas.