“Možda, kada bi postojala budućnost, i konkretno i pojedinačno, kao nešto što bi kakav um bolji od mog umeo da razazna, možda tada prošlost ne bi bila tako zavodljiva, njeni bi zahtevi imali protivtežu u zahvtevima budućnosti. Tada bi ljudi mogli da uzjašu sredinu klackalice i razmišljaju o ovom ili onom cilju. Možda bi to bilo zabavno. Budućnost, međutim, ne raspolaže takvom stvarnošću (kakvu imaju prošlost koju zamišljamo i sadašnjost koju opažamo), budućnost je samo retorička figura, utvara misli…”

Kaže Nabokov.

Promislimo o tome.

Dakle.

Prošlost, ali prošlost sa naglaskom na to kakve je se sećamo ili zamišljamo, dakle koju opet realno ne znamo, niti je se možemo sećati onakve kakva je zaista bila, nego je samo rekonstruisati multifaktorijalno promenjenu.

Dakle, prošlost je utvara misli.

A budućnost? Još jedna nepoznanica, još jedna klopka.

Budućnost je utvara misli.

Ostaje nam sadašnjost.

Kao jedino stvarno, kao ono što jeste.

Ono što opažamo.

I jedino što živimo.

Na žalost, Nabokova klackalica ne postoji kako bi nam omogućila da kalkulišemo i upravljajući se ka cilju živimo.

Ostaje nam da živimo po instiktu, osećaju, mirisu i bojama.

Živeti život sada, u svakom trenutku, bez straha. Disati, uzdisati i ostajati bez daha.

Ili ostajati zarobljen utvarama, bilo prošlosti ili budućnosti.

Deluje jasno.

A lako li je?

Izbor je sledeći: sloboda ili tamnica.