Današnji dan baš i nije moj. Dođu ti nekada dani kada ni sam ne znaš da li je to tuđi dan ili si ti neko drugi.
A tuga , tuga znam da je moja.
Čudo je ta teško raskidiva simbioza racija i duše, i kako diktira telu, kako tera srce u kas i magli ti vid dok manjka ti svest.
Tuga zna da bude bezobrazno teška, navali se kao stena pa ne samo da pritiska već se i kotrlja po tebi.
Ovamo, onamo ...
Kao onaj starinski sušač za mastilo.
I krati ti dah.
Ali ne vlaži oko.
A to je ono što bi je oslobodilo i olakšalo .
Onda postaneš grub, na svet i sve oko sebe.
Najviše na sebe.
U tom magnovenju nevine žrtve su najbliži ili najhrabriji.
Onda, kada joj talas umine, kada otreska snagu glasno ili mukom, ide nezaustavni nemir zbog pređašnje neosetljivosti, do brutalnosti.
Najčešće dečjeg durenja, svakako iživljavanja nad onima kojima je zaista stalo.
Nije ovo opravdavanje.
Nije ni osvešćivanje.
Retka je potreba da kad kad progovorimo.
Molim za oprost zbog podizanja u neslućene visine, a onda brutalnog prizemljenja.
Možda nekada i naučimo sa emocijama.
Da se saživimo.
Možda.
Nekada.