S summertime, summertime sadness, S sumertime,sumertime sadness…
Volim da plešem…pustim tako muziku da me vodi. Lagano joj se prepuštam dok me ritam odlepljuje od tla.
Lebdim. Zatvorim oči udovoljavajući joj. Ona gospodari mnome. Neke čudesne boje vidim što ih podsvest
prosipa. I ljubav me preplavi….
Summertime sadness…S summertime sadness…S summertime sadness…
A leto je tek počelo… ili bolje reći nećka se kao neka postarija udavača, hoću-neću….Hoće li neko već da
zaustavi tu kišu? !?
I osećam zaista tu letnju tugu…
Tek sam je nedavno upoznala. Ona je sramežljiva i mirna a njena predstava veličanstvena.
Letnja tuga nije kao ostale tuge… ne dragi moji…
Ona traži ritam, ona traži rastanak sa samom sobom, ona ne vodi depresiji, ona priziva euforiju.
Stimulans je i analeptik.
Ne da ona da spavaš, razgoni snove i jaše mrak do zore.
Zbog nje lelujaš kao omamljen i iskričiš očima. Pokreće lavinu emocija. I mesto te ne drži. Da lutaš, da tražiš
ono srećno u tebi što pod muljem svakodnevice stoji zatrpano.
Da glasno govoriš i još glasnije smeješ.
Da pevaš, ej da pustiš glas, da te kosmos čuje da si živ.
Jer leto je dragi moji.
A ona je njeno veličanstvo letnja tuga.
Da je napojiš sa izvora ljubavi i nahraniš divljom strašću. U vatrometu čulnog da je bojiš.
Da se ludiraš.
Blesaviš.
Da uradiš bar nešto o čemu si samo skriveno maštao. Opušteno.
Da skačeš po barama i kisneš.
Da ljubiš bez daha.
Onda da ponovo udahneš punim plućima i kažeš nije ovaj život tako loš.
Leto miriše još na kišu.
A letnja tuga te ostavlja da budeš srećan.
Ali paradoksalno da tiho patiš za njom.
I nadaš joj se kad Sunce opet okrene pun krug

S sumertime sumertime sadness, S sumertime, sumertime sadness….