Kad ljubav umre zna se da bilo je svega.
Nađeš se na kraju jednog ali isto tako i na početku nečeg sasvim drugog.
Uvek prisutni i na sve primenjivani dualizam.
Kad ljubav umre kaže u ropcu bilo je:
dobrog i lošeg, veličanstvenog i čemer gorkog.
Inače se takvom ne bi zvala.
S početetka sećamo se: pogleda, dirljivih susreta nakon nervoznog čekanja.
Negde tamo daleko, gde Sunce prvo greje.
Divni, poljubci puni požude, duboki uzdasi.
Ljubav se rodila.
Povijana, hranjena i presvlačena u čisto dok sama nije rodila.
A onda nekako jedna oštra reč zove drugu, nepažnja vuče povredjivanje a ono topi žar i iskru žiži.
Dubi kanal, raste jaz.
Nervoze, nepažnje. Nesnađenosti.
I kako dani neumitno prolaze u naizmeničnoj krivici, optuživanju i samooptuživanju, raste osećaj suvišnosti na datom mestu i datoj ulozi.
Ponekad samo slika ili melodija na tren podsete na daleko, divno izvorište.
Drama se nastavlja, a onda povremeno preti epizodama košmara.
Menjamo se aktivno, biramo stalno ružne, deformišuće maske za nove uloge.
I guramo tako.
Do trenutka kada shvatamo da ništa nije ostalo.
Da nema " nas", ne u romantičnom značenju.
Da je vreme da spadnu maske i odbace se uloge.
Da vratimo se korenima.
Zanemarivši preživljeno i doživljeno.
Osvestiti se.
Pa da stvoriteljima naših najvećih dragocenosti dugujemo i dajemo samo najbolje.
Iskrene osmehe, čistu, lepu emociju doživotne povezanosti u odgoju andjela.
Andjeli nisu tražili ništa.
Poštedeti ih svega nedoličnog bilo da odlazimo ili ostajemo.
Jer može se.
Transformisati romantičnu u prijateljsku ljubav za ceo život.
E to dugujemo i to se mora.
I neće svako.
E to je već do nas samih.