Noćas sam opet letela. Lagana, korak pretačem u odskok i prepustim se vetru da me ponese. Ushićena dajem jutarnjoj magli da me umiva, a gvozdene stege koje me sa zemljom vežu pucaju kao tanano, osušeno granje za potpalu. Oslobođena duša smeje se. Katarza. Huk vetra je moja muzika. Odjednom kosmos reši da me nagradi bujicom reči koje usipa levkom u moje uši. Iz petnih žila se trudim da svaku usisam, urežem i dam joj nezaborav. Kosmos ne prosipa iskonske tajne tako lako. Ni svakome. Moja malenkost je neki način to danas zaslužila.

I kaže.

Svako od nas bira trenutak od kojeg počinje istinski da živi svoju prirodu. Ili nikada ne izabere stvarajući nepodnošljivi unutrašnji konflikt.

Svako od nas doživljava padove nakon kojih, opet,  sam bira da li će nastaviti svoj život ili živeti u svetu duhova. I koliko će vremena provesti ni na nebu ni na zemlji, igubljen i zatočen u sopstvenoj tamnici.

Sami postavljamo moralne, socijalno prihvatljive brane na reku života. A onda opet sami biramo mirnu ali ustajalu, žabokrečinom obojenu, smrdljivu sredinu. I mislimo da plivamo, a u stvari samo što se ne udavimo. I mislimo da smo mirni, a unutrašnji nemir postepeno kulminira. Retki će tražiti uski prolaz i prepustiti se vrtlozima i kaskadama samostvarenja.

Da li je to sebično? Ima li reč sebično, uopšte, negativnu konotaciju?!

Vredi li rizikovati?

Samo u potpunosti oslobođeni i istinski živi ljudi nemaju pred sobom pitanje društvene prihvatljivosti. Jer znaju da je sreća aktivno, a ne pasivno stanje, te je šire među najbližima. I briga ih mnogo za aršine mediokriteta.

Treba snage.

Treba volje.

Znam samo jedno. Kada me put opraštanja od dragih ljudi dovede na oproštaj sa samom sobom i kad budem podvukla crtu, neću žaliti za životom.

Biće već proživljen.