Dodju tako neki dani, zvezdano čudno podržani, kada mi uobičajene dnevne stvari strašno oduzimaju energiju. Bolje reći zapitam se koliki deo života ionako prekratkog, ostavljamo banalnim procesima.
Noćas pišem o presvlačenju- svuci se, obuci i tako do iznemoglosti.
Skoro svakom od nas je, bar u nekom periodu života bila simpatična uniforma. Pa si važan, pa je nekako sexy, o muškim i ženskim fantazijama vezanim za istu, da ne govorim.
Ali, avaj.
To je teško breme, kojem se lako podate a izlaza vam nema. Kao ono „dala baba banku da uđe u kolo, dala bi sad i pet da izađe“. Ali….
Da približim malo temu, dok me još pametnom smatrate (ili mi se samo čini?).
Kao majka malog deteta (ne žalim se, znam da me razumete), sa teškom tugom se ranom zorom rastajem od kreveta. Trudim da i ne dišem često, da bih ovu akciju neopaženo izvela. Dok andjeo spava laganim snom. Sednem tako da se odmorim, svučem pidžamicu i oblačim izabranu dnevnu kreaciju. Pa lepo je kad se žena sredi. A i greh je prema pretrpanom ormaru da stalno vrtim iste kombinacije. Svako veče izbor iste je praćen polučasovnim stajanjem ispred gardobera i zurenjem u isti – uz hamletovsku dilemu biti ili ne biti. Pa ide izbor obuće a tašna obično i ne dođe na red, umori me toliko biranje. Ma dobra je i ova. Bože me oprosti tolikih bačenih novaca na ovaj praktični pre svega modni element. Što veća to bolja.
Pošto časovnik nema milosti prema mojoj jutarnjoj usporenosti, na brzinu dovršim spremanje i trčim na posao. Sve na štiklicama. A u sebi psujem mi sve redom.
Ulazim u Klinički Centar. Čitav moj izgled ostane neprimećen u gomili bolesnih ljudi(baš im je do posmatranja) i kolega koji lome vrat, kao i ja da na vreme stignu na kolegijum. Jedino naši momci iz obezbeđenja me isprate osmehom i nagrade mi trud.
Stižem na vreme da se, avaj, opet presvučem. Belo za intenzivnu, kosultacije ili ambulantu. Plavo ili zeleno za operacione sale. Ugasio si ako imaš kombinaciju obaveza. Najlepše je to objasnila ćerka od moje koleginice Mare, izrazivši divljenje prema skockanim doktorkama opšte prakse, u odnosu na mamu i Kaću, koje su „tamo neke specijalizatorke na anesteziji u glupim uniformama“.
Odradiš dan pa jedva dočekaš, šta? Pa presvlačenje.
I to u mom slučaju, ponosno nosim odevnu kombinaciju pet do deset minuta. Jer me čeka drugi posao. I opet uniforma.
Uzdahnem, svučem se. Pa opet obučem.
Dan se privodi kraju. Završavam sa uniformama i polazim kući. Na novo presvlačenje. Kućni, opušteni stil. Do još jednog svuci se obuci, omiljene pidžamice. I to samo u slučaju da nigde ne izlazim. U suprotnom još jedna serija svuciseobuci sintagme mora biti odrađena.
I znate šta? Obično sve ovo stoički podnosim.
Ali dodje po neki dan kad se ozbiljno zapitam koliko vrmena trošimo na gluposti. Ovo je samo jedna od mnogih.
Ali hajde sad.
Na presvlačenje
