Dođe nekada, niotkuda, sa Marsa, ili možda pre sa Venere, topli osmeh.
Kao u nekom čudnom snu popne se liftom bez da je pristisnuo dugme za pokretanje. I ti ga, opet čudom dočekaš u svojoj kući.
Ma gde to ima... osmeh, liftovi koji ulaze u kuće...
Osmeh napaljenog klinca ili penzionera, ne znam.
Možda sanjam?
Sigurno.
Mili osmeh u liftu obasja prohladnu noć ili rano jutro.
Kuću i dušu.
Raspline te toplina pa jesenje Sunce već po svitanju gubi melanholični odsjaj.
I zavoliš jesen.
Zavoliš kišu. I vetar. Miholjsko Sunce. Miris opalog, natrulog lišća.
I dok sve nastavlja svojim uobičajenim hodom u ritmu frenetičnog i šizofrenog ti naprosto nisi isti. Ti ne želiš da se sećaš negdašnjeg sebe. Shvataš da ti nisi bio ti.
Osvešćuješ ko si zapravo.
Hrabro.
Koračaš.
Kao jedina spona sa tlom drži te misao da možda idealizuješ.
Osmeh ima najnežniji dodir. Miluje nestvarno.
Proba da te ljubi i ti se gubiš u vrtlogu mirisa kože.
Kida iluzije, čita kao od šale kompilkovane šeme elektronskih kola.
Osmeh ti ne skida osmeh sa lica.
On je ostvarenje želje bez da si preskočio ulazni prag...
Svakome želim da pronađe osmeh.
Ja moj ne dam nikome.