Drage moje sestre, prijateljice, majke i ćerke, rođake, supruge i ljubavnice, da li se na dan žena osećamo važnije, priznatije, zadovoljnije? Da li nas draga gospodo gledate poželjnije nego uobičajeno?

Ideju feminizma zagubila sam negde, ne znam ni sama kad, sa sticanjem zrelosti. Te ove redove vam piše ne feministkinja već neko ko pokušava racionalno a opet ženski da da osvrt na svet.

Elem, ekonomska te politička ravnopravnost zakonski izborena pre više od veka, moram da priznam, iako sporo, evoluirala je vremenom. Te eto nas, polako, na čelnim pozicijama moćnih korporacija, političkih i drugih organizacija i u vrhu državne moći. A mi, mi smo samosvesnije i samopouzdanije.

Jesmo li izgubile nešto na tom dugom putu od svoje ženstvenosti? Da li smo ogrubele? Kolika je cena koju plaćamo?

Šovinističko muško pero će baciti drvlje i kamenje na emancipovanu, savremenu ženu. Postaće beskrupulozna beštija i „nemajka“ kojoj je karijera pomutila mozak. Sve u pokušaju da sakrije nesigurnost. Preplašeno zbog neadekvatno napredovanja u sopstvenom sveobuhvatnom rastu, koji bi trebalo da prati naš.

I eto vrzinog kola.

I kao moćnice, i dalje smo i kuvarice, pralje, negovateljice i čistačice. I to me čini srećnom. Jer ko sve može pokazuje  svoj pravi let.

A gospoda, polako evoluiraju. I sve je više onih koji otkrivaju da je najlepše voleti „ moćnu“ ženu.

Ne kažem da je lako.

Ali to je lepota življenja.

Da se vratim na početak.

Ne samo na dan žena, već svaki dan, srećna sam što sam žena.

Priznanja, pokloni i hvalospevi mi ne trebaju.

Već, udobno i sigurno muško rame na kome mogu da odmorim svoju nevidljivu ranjivost.